Први Српски

БУКВАР.

ALPHABETI SERBICI

ДЛЯ РУССКИХЪ.

Буквы, употребляемыя Сербами, суть тѣже, какъ Русскихъ, и имѣютъ тоже значеніе. О нѣкоторыхъ немногихъ особенностяхъ должно замѣтить слѣдющее:

1) Ђ (ђ, ђ) выражаетъ звукъ, котораго не существуетъ въ Русскомъ языкѣ. Онъ образуется изъ д, жд и иногда (въ чужестранныхъ словахъ) изъ г. Выговаривается еще мягче, чѣмъ по-русски дьжь; н. п. дође произноси какъ додьжьє; такъ и: међу, рођен (Церковно-Славянски: между, рожденъ); анђео (отъ ангелъ).

2) Ћ (ћ, ћ) также не существуетъ въ Русскомъ языкѣ. Оно происходитъ отъ т, шт (щ) и иногда (въ чужестранныхъ словахъ) отъ к. Произносится еще мягче, нежели по-русски тьчь; н. п. доћи произноси какъ дотьчьи; такъ и: ноћ, позлаћен (ЦС. нощь, позлащенъ); ћивот (отъ κιβωτός).

9) Џ (џ, џ) и въ Сербскомъ языкѣ употребляется большею частію въ чужестранныхъ словахъ. Произноситея почти какъ Русское дж или чж; н. п. хоџа произноси какъ ходжа или хочжа.

4) Љ составлено изъ л и ь. Такъ вездѣ и произносится; н. п. земљом произноси зэмльомъ.

5) Њ составлено изъ н и ь. Также и произносится; н. п. њему, њом произноси ньэму, ньомъ.

6) Ј (ј) выговаривается вездѣ какъ Русское й, н. п. јој ироизноси йой, дјеца произноси дйеца, чују произноси чуйу.

7) Е (е) вездѣ и во всякомъ положеніи выговаривается какъ Русское э; н. п. ево произноси эво, идете произноси идэтэ.

Всѣ прочія буквы выговариваются совершенно такъ, какъ у Русскихъ.

ОГЛЕД СРПСКОГА БУКВАРА.

ПРЕДГОВОР.

Што су гођ људи на овоме свијету измислили, ништа се не може испоредити с писмом. Пријатељу или знанцу своме, који је на далеко преко бијелог свијета, послати мисли своје на комаду артије; читати, што су други писали прије двије иљаде година, и написати, да могу други послије неколико иљада година читати; то је наука, која ум љуцки готово превазилази, и могло би се рећи, да је онај, који је први њу измислио, био више Бог, него човек. Писмо је отворило пут уму љуцкоме, да се приближи к Богу по могућству своме. Оно је измишљено, од прилике, прије четири иљаде година; и послије свога тешкога и чуднога постања тако је ласно постало, да данас на свијету нема никаква заната лакшега од њега; и тако се по свијету размложило, да данас у Европи има народа, у којима нема човека, да не зна читати и писати. Срби су овај дар Божиј примили тек са законом ришћанским, прије иљаду година; и прем да се у нашим народним пјесмама врло често књиге пишу и уче, опет су у народу нашему још врло ријетки људи, који знаду читати и писати! Што Срби још слабо почињу књигу учити, и што је још сва Српска књига у читању часловца и псалтира, томе је криво млого којешта; али што млоги учи по двије и по три године читати, па опет не може да научи, него остане сврзислово, томе су само криви буквари и учитељи. Сваки прави и паметни родољубац мора желити, да се и у нас буквари начине и школе уреде према данашњем вијеку; а онаке родољупце, који, „имајући ревност, но не по разуму“, вичу, да се ништа не поправља, него све да остаје по старом обичају, онаке, велим, ваља сажаљавати, и молити се Богу, да би ји опаметио и на прави пут извео. То је највећа разлика између човека паметна, и између простака, што паметан човек једнако жели и труди се, да што боље научи или измисли, и да он буде паметнији од својије стари, а његова ђеца од њега; простак пак све је рад, да остане, као што су му и стари били, а његова ђеца, као и он што је. Какав би јадан и жалостан род љуцки и овај свијет био, да су сви људи остајали онаки, као што су и њиови стари били! Бог је само безумним животињама усудио, да остају до вијека, као што су им и стари били; а човека је одредио, да се једнако учи, и све нараштај од нараштаја паметнији да постаје. Што се гођ људи по овој наредби Божјој већма труде и напредују, то све срећнији и славнији постају; а што се гођ већма лијене и задржавају, то наличнији на звјериње остају. Тако су пред нама измакли Енглези и Французи, и млоги други народи Европејски; тако су иза нас заостали млоги дивљаци по Африци и по Америци, који и данас живе голи по шумама и једу љуцко месо.

Да не узимамо за углед народе други закона и племена, но ево Руса, који су с нама једнога закона и племена. Они су прије сто година, како су њиов језик и писмо одвојили од црквенога језика и писма, познали, да су имена наши слова тешка и претешка за учење читати; зато су они још онда по њиовим школама мјесто аз, буки, вједи, глагољ, добро, јест, живјете, земља, иже, како, људи, мисљете, наш, он, покој, рци, слово, твердо, ферт, хјер, черв, почели, учити: а, бе, ве, ге, де, же, зе, і, ка, ел, ем, ен, о, пе, ер, ес, те, еф, хе, че. Истина да је овако сто пута лакше научити читати; али ни ово још нијесу права имена полугласни слова, јер, н. п. б не може се читати бе, док се не метне предањга е, него је његов прави глас бъ. Тако учитељ, који је рад кога најлакше да научи читати, ваља да му не казује никака имена слова, него само њиове гласове, које имају у читању; па онда нема срицања, него, како се познаду слова, одма се може читати. Тако може човек врло ласно за десет дана научити читати! Ја сам то огледао још прије неколико година у Бесарабији и у Србији, и сад овђе у Бечу. Кад сам овако почињао учити, подсмијевали су ми се млоги, који су по старом обичају научили читати; но колика је моја радост била, кад сам прошавше године у Али (Halle), у ондашњој славној и на далеко чувеној сиротињској кући, виђео, да иљаде ђеце тако уче читати!

Желећи од свега срца, да би се учење писма у народу нашему облакшало, написао сам овај буквар, у коме су слова намјештена по реду, како је кога глас најлакше изговорити.

1.

ае ао; ос ош од он оп ој ис из иш им уд уз уш уб ум ај еј.

2.

са се си со су ва ви во да де до би та те ти то ту га го ђа ђе ћа ће ћу за ли ко на не ни но ну ње њи њу па пи по ма ме ми му ја је ји.

3.

ба-ба, бе-ба, бо-ба, бу-ба, ба-ра, во-да, го-ра, ду-ша, зи-ма, же-на, ја-је, јо-ва, ју-не, је-ло, ку-ћа, ли-це, ло-за, лу-ка, љу-ди, љо-ке, ма-ма, ма-ти, му-ња, на-ма, но-га, њи-ва, па-ра, пе-ро, са-мо, се-бе, со-ба, ра-на, ро-са, ру-ка, та-ко, те-ле, ца-ру, ча-ша, че-ло, чи-ни чу-до, ша-ра, ши-ра, ше-ва, шу-ма, џи-џа.

4.

а-ко, а-мо, е-во, е-но, е-то, и-ва, и-за, и-ди, и-ли, и-ма, и-ћи, о-ба, о-во, о-ди, о-де, о-но, о-ко, у-ба, у-во, у-же, у-до, у-ђи, у-ћи, у-ка.

5.

бан бар без бир боб бог бор бос буд вас век вид вир вис воз вук гај гој год гуњ дан дар дај дом дуд ђак жар жир жут зар зид зоб зуб јад јаз јак јеж још јој југ кад кас кос коњ кум куј лад лед лој луб лук луч љеб љок љут мак мед мир мој моћ муж наш нај нов нож њин пањ поп пун рад ред род рој рај сад сир сом суд тај тор туђ туп ћуд ћук цар цер час чеп чун шав шиб.

6.

ба-рем, ви-сок, го-лем, да-нак, ђа-чић, жи-вац, за-јам, ја-дан, је-дан, ја-вор, ју-гов, ко-сац, ла-буд, љу-бав, ме-кан, мо-дар, му-чан, ни-зак, по-пов, ра-дин, су-дац, то-вар, ца-рев, це-ров, ча-сак, чо-век, ша-рац, ша-рен, бум-бар, муч-њак, кут-њак, воћ-ка, већ-ма, мањ-ма.

7.

бо-со-ног, ве-се-љак, до-го-вор, жи-во-тан, жи-во-ти-ња, ја-за-вац, је-ди-нац, је-ди-ни-ца, ка-ло-пер, ла-бу-дић, ла-бу-ди-ца, љу-ба-ван, муш-ка-рац, на-ши-нац, ро-ди-тељ, са-мо-во-љац, во-де-ни-ца, во-де-ни-чар, во-де-ни-чи-ште, по-бо-жан, ца-ре-вац, дан-гу-ба, дан-гу-би-ти, ко-мид-ба, ко-сид-ба, рав-ни-на.

8.

бра-на, вра-на, гра-на, гра-ђа, дра-го, зра-ка, кра-ва, мрав, мрак, мра-ка, прав-да, срам, тра-ва, траг, бре-за, вре-ћа, гре-да, гри-ва, грив-на, гроб, гром, гру-да, дре-њи-на, зре-ло, кре-мен, мре-жа, пре-ђа, сре-ћа, тре-ћи, бри-га, ври-је-жа, дри-на, зри, кри, мри, при, три, брод, броћ, број, дроб, кро-пи-ти, про-ћи, троп, брус, врућ, друг, кру-на, труд, прут.

9.

бла-го, вла-га, вла-да, гла-ва, глад, гљи-ва, дла-ка, зла-то, клас, млад, млаз, млак, плав, плач, сла-ва, са-бља, зе-мља, кљук, кљун, кључ, кле-ти, бле-ка, гле-дај, кло-ња, кло-бук, зло, плуг, слу-га, сло-га, глув, пло-ча, гло-ба, бли-зу, клин, пли-ва, пљу-ван-ка, бје-жи, вје-ра, дје-ца, зје-ни-ца, мје-ра, пје-на, рје-чит, пе-рје, пе-рја-ни-ца, сје-ме, сјај-но, тје-ме, о-ру-жје, по-ду-шје, на-ру-чје, су-ди-ја, о-лу-ја, спа-се-ни-је.

10.

сва, све, сви, свак, свој, свла-чи-ти, свра-ка, скот, скок, скра-си-ти, скроб, сма-ми-ти, сми-сли-ти, смо-ла, смуђ, смла-чи-ти, смрад, смре-ка, сна-га, сне-би-ва-ти-се, сни-ти, сноп, сње-жан, спа-ва-ти, спе-ча-ли-ти, спи-ри-ти, спо-мен, спу-чи-ти, сплав, спле-сти, спра-ва, спре-га, спро-ћу, ста-ти, сте-ћи, стид, стог, стуб, гост, мост, сваст, сласт, раст, ра-дост, стра-на, стре-а, стриц, струк, ствар, створ, зба-ци-ти, зби-ља, збор, збу-ни-ти, збра-ти, зва-ти, зве-ка, зви-жда-ти, зво-но, зга-зи-ти, зго-да, згло-би-ти, згра-да, згру-ва-ти, са-зда-ти, грозд, здрав, здро-би-ти, змај, зми-ја, зна-ти, зној, жбан, жва-ле, жган-ци, жде-ра-ти, дужд, ждра-ло-ви, ждри-је-ло, жли-ца, жље, жми-ра-ти, жму-ри-ти, жње-ти, ква-сац, квар, кве-ка, кво-чка, кмет, кнез, књи-га, твар, твор, твој, тка-ти, тла-чи-ти, цват, цви-јет, чва-рак, чво-рак, чкаљ, члан, чма-ва-ти, чпаг, шви-гар, шко-ла, шкло-ца, шкри-па, шљи-ва, штап, ште-не, штит, што, шту-ка, пришт.

11.

бр-бла, брв-но, бр-гља, бр-до, брз, брк, брст, брч-ну-ти, вр, врг, вр-ба, врб-љак, врв-ца, вр-да-ти, вр-зи, врн-ча-ни-ца, вр-ста, вр-шид-ба, гр-до-ба, грк, грм, гр-ло, грч, др-во, др-жи, др-ма-ти, др-ну-ти-се, дрш-ка-ти, жр-вањ, зр-но, зрњ-ка-ти, зрн-це, кр-бу-ља, крв, крст, крт, крш, мр-ва, мрв-ке, мрк, мрс, први, пр-жи-ти, пр-зни-ца, пр-љи-ти, прст, прт, р-бат, р-вач, р-ђа, р-за-ти, р-ка-ти, р-ња-ти-се, р-па, рт, рт-ни-ца, р-чак, срб, ср-баљ, ср-бин, ср-бљин, ср-би-ја, срг, ср-дит, срп, ср-це, ср-ча, скр-ши-ти, смрт, смр-ви-ти, свр-ши-ти, стрв, стр-ви-на, стр-мен, стр-њи-ка, тр-бу, тр-за-ти, трк, трм-ка, трн, тр-ска, тврд, црв, цр-ква, црп-сти, чврст, шкр-ге, шкр-гут.

12.

ко ради, бог не брани.

порадивши бог ће дати.

беспослица је мати свију гријова и прошње; а радња је мати среће.

ко се брине за туђе послове, сам своје заборави.

млоги човек није назадан богом, већ собом.

бог ником дужан не остаје.

бог не плаћа сваке суботе.

ради, као да ћеш сто година живити; а моли се богу, као да ћеш сјутра умријети.

боље је поклизнути ногом, него језиком.

у лажи су кратке ноге.

у лажи је плитко дно.

ко један пут слаже, други пут му се не вјерује, ако и истину каже.

и криво сједи, а право реци.

ако правда не поможе, кривда не ће помоћи.

отето проклето.

ко зло чини, нек се добру не нада.

ко добро чини, не ће се кајати.

ко другоме јаму копа, сам ће у њу пасти.

завист сама себе једе.

признат грије пола је опроштен.

лијепа ријеч гвоздена врата отвора.

ко тебе каменом, ти њега љебом.

не враћај зло за зло, ни псовку за псовку; цигани се псују.

ко у један пут млого иште, с празном се торбом кући врати.

ко оће веће, изгуби и оно из вреће.

ко не зна на орау, не зна ни на товару.

боље је поштење у сиромаштву, него богатство без поштења.

здравље је највеће богатство.

рука руку пере, а образ обадвије.

што нијеси рад да ти други људи чине, не чини ни ти ни коме; а што желиш да теби други људи чине, чини и ти свакоме.

1З.

Обичај је, да се на ђекојим мјестима сваке ријечи, а ђекоје ријечи на сваком мјесту, почињу с великим словима; а ђекоја су велика слова мало друкчија од мали, зато се и она ево овђе постављају, и то у старом реду, као што у броју иду једно за другим:

14.

Славенска или Ћирилова слова, која су у нашим црквеним књигама:

Код ови слова ваља узети на ум;

1) е стоји само у сриједи и на крају; и прем да се зове јест, али се само послије самогласни слова чита је, а послије полугласни свагда е, н. п. спасенїе, мое, рече, туне, младенецъ.

2) ї слитном састављено са й (їй) кад дође послије н, онда се н чита њи, н. п. горнїй, вечернїй, ближнїй.

3) л по имену ваљало би да у читању значи љ; а по значењу ваљало би да се зове луди.

4) ъ не значи данас ништа, него само онако стоји на крају ријечи послије полугласни слова.

5) ь у ђекојим ријечма кад стоји послије л и н, онда се л чита као љ, а н као њ, н. п. ѹчитель, конь; а послије остали слова, као у ђекојим ријечма и послије л и н (н. п. соль, печаль, єлень, аминь), ни оно не значи ништа.

6) ѣ, ю, ѧ кад стоје послије л и н, онда се л чита као љ, а н као њ, а ѣ као е, ю као у, ѧ као а, н. п. лѣто, нынѣ; любити, богиню; землѧ, богинѧ.

7) ѫ у данашњим књигама не налази се као слово, него само у скарама.

8) ѵ у ђекојим се ријечма чита као и, н. п. мѵро; а у ђекојим као в, н. п. Паѵелъ.

9) є у почетку се чита као је, н. п. єдинъ, єлень, єсть; а кад је у сриједи (послије полугласни слова), онда се чита као е.

15.

Млоге су ријечи у црквеним књигама скраћене (под титлама), од који се овђе додају нај обичније у наше вријеме:

16.

Сѵмволъ православныѧ вѣры.

Вѣрую во єдинаго Бг҃а Оц҃а вседержителѧ, творца н҃бу и земли, видимымъ же всѣмъ и невидимымъ. И во єдинаго Гд̒҄а Іи҃са Хр̒҄та, Сн҃а Бж҃їѧ, єдинороднаго, иже ѿ Оц҃а рожденнаго прежде всѣхъ вѣкъ. Свѣта ѿ свѣта, Бг҃а истинна ѿ Бг҃а истинна, рожденна, не сотворенна, єдиносущна Оц҃у, имже всѧ быша. Насъ ради чл҃къ, и нашегѡ ради сп҃сенїѧ, сшедшаго съ н҃бсъ, и воплотившагосѧ ѿ Дх҃а ст̒҄а, и Мр҃їи дв҃ы, и вочл҃вѣчшасѧ. Распѧтаго же за ны при Понтїйстѣмъ Пїлатѣ; и страдавша, и погребена, и воскр̒҄шаго въ третїй день по писанїємъ. И возшедшаго на нб҃са, и сѣдѧща ѡ десную Оц҃а. И паки грѧдущаго со славою, судити живымъ и мєртвымъ, єгѡже цр̒҃твїю не будетъ конца. И въ Дх҃а стаго, Гд̒҃а, животворѧщаго, иже ѿ Оц҃а исходѧщаго, иже со Оц҃емъ и Сн҃омъ спокланѧема, и сславима, глаголавшаго пр̊҄роки. Во єдину ст̒҃ую соборную, и ап̒҃лскую Цр҃ковь. Исповѣдую єдино крещенїе, во ѡставленїе грѣхѡвъ. Чаю воскр̒҃нїѧ мертвыхъ. И жизни будущагѡ вѣка. аминь.

17.

Молитва Господнѧ.

Оч҃е нашъ, иже єси на нб҃сѣхъ, да свѧтитсѧ имѧ твое, да прїидетъ цр̒҄твїе твое, да будетъ волѧ твоѧ, якѡ на нб҃си, и на земли. Хлѣбъ нашъ насущный даждь намъ днесь. И ѡстави намъ долги нашѧ, якѡже и мы ѡставлѧемъ должникѡмъ нашымъ. И не введи насъ во искушенїе, но избави насъ ѿ лукавагѡ.

Якѡ твое єсть цр̒҄тво, и сила, и слава во вѣки, аминь.

18.

Знаци броја.

19.

Један пут један.

Стр.  7: р за-ти -> р-за-ти
Стр. 10: и (їй) -> й (їй)
Стр. 10: знаи љ -> значи љ
Стр. 12: свјат. -> свјат
Стр. 12: чст̒҃иѣйшїй -> чст̒҃нѣйшїй